Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić


Na po­čet­ku tre­ćeg mi­le­ni­ju­ma na­še ju­go-na­ci­je su se ko­nač­no „us­pra­vi­le“ i osa­mo­sta­li­le sva­lju­ju­ći naj­ve­ću kri­vi­cu za svoj „po­gr­blje­ni“ hod kroz isto­ri­ju jed­ni na dru­ge, kon­sti­tu­i­sa­le su svo­je dr­ža­ve, svoj po­gled usmje­ri­le pre­ma Za­pa­du. Ve­li­ko brat­stvo po oruž­ju is­ko­va­no u NOB za­mje­nju­ju no­vim brat­stvom po NA­TO – oruž­ju.
O brat­stvu i je­din­stvu vi­še ni­ko ne go­vo­ri. Ta te­ma se za­o­bi­la­zi kao Ber­mud­ski tro­u­gao. Ko bi mo­gao i u snu na­go­vi­je­sti­ti da će ova te­ma bi­ti ta­bu­i­ra­na na­kon če­ti­ri de­ce­ni­je „uvje­žba­va­nja“ su­ži­vo­ta, dnev­nog upra­žnja­va­nja za­kle­tvi da će­mo ču­va­ti naj­ve­ću te­ko­vi­nu kao „zje­ni­cu oka svo­ga“, sta­vlja­njem u po­gon svih „zup­ča­ni­ka“ ide­o­lo­škog, edu­ka­tiv­nog, kul­tur­nog i prak­tič­no - po­li­tič­kog me­ha­ni­zma. I svu­da gdje se svet­ko­va­lo, za­ba­vlja­lo i zbli­ža­va­lo od­je­ki­va­lo je Bran­ko­vo ko­lo: „Haj­te bra­ćo, amo, amo, da se sku­pa po­i­gra­mo“!. Dok su ma­se iskre­no pje­va­le i igra­le „Bran­ko­vo ko­lo“, na­ci­o­na­li­sti su iza „pa­ra­va­na“ vo­di­li jed­no dru­go ko­lo, ko­lo mr­žnje i za­vje­re­nič­kog brat­stva. To ko­lo je, na­ža­lost, zbri­sa­lo ono Bran­ko­vo, i to na jav­noj sce­ni, ne­ma­ju­ći mi­lo­sti za te­ko­vi­nu ko­ja je vu­kla lju­de da se zbli­ža­va­ju, mi­je­ša­ju i oro­đa­va­ju.
U BiH (gdje sam i ja du­go ži­vio) „ra­ja“ je to­plo pri­hva­ta­la iza­zo­ve i dra­ži zbli­ža­va­nja pa su na­sta­le i broj­ne „mje­šo­vi­te“ po­ro­di­ce ko­je su u fa­zi na­ci­o­nal­nog „osvje­šći­va­nja“ (bor­be pro­tiv „ju­gohi­bri­da“) spas na­la­zi­le u bjek­stvu ili su ra­zo­re­ne. Brat­stvo ni­je mo­glo iz­dr­ža­ti je­din­stvo. Iz­laz je na­đen u raz­bi­ja­nju „uni­ta­ri­stič­ke“ tvo­re­vi­ne Ju­go­sla­vi­je, iako se ona pod uda­ri­ma na­ci­o­na­li­zma lju­lja­la ve­ći dio svog po­sto­ja­nja. Bi­li smo na­ro­di, rav­no­prav­ni kon­sti­tu­tiv­ni ele­men­ti jed­ne fe­de­ra­ci­je. Ta rav­no­prav­nost je va­ži­la za či­ta­vu te­ri­to­ri­ju te fe­de­ra­ci­je. U toj „di­ja­lek­ti­ci od­no­sa“ ne­što je „bit­no“ ne­do­sta­ja­lo gle­da­no iz ugla na­ci­o­na! Bi­ti su­ve­ren na svo­joj te­ri­to­ri­ji, a „dru­ge“ pre­ve­sti u sta­tus na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne! „Di­ja­lek­tič­ki skok“ iz za­jed­ni­ce rav­no­prav­nih u za­jed­ni­cu ve­ćin­skih i ma­njin­skih. Mo­že iz­gle­da­ti da je ma­nji­na na­pro­sto „ko­la­te­ra­la“ jed­nog pro­ce­sa na­ci­o­nal­nog „us­pra­vlja­nja“ (!), ali u su­šti­ni je u sre­di­štu na­ci­o­nalho­mo­ge­ni­za­ci­je ra­di po­sti­za­nja na­ci­o­nal­nih ci­lje­va. Smje­sti­ti „dru­ge“ na svo­je mje­sto! „Oki­dač“ za ovaj „skok“ je bi­la broj­nost i ras­pro­stra­nje­nost srp­skog na­ro­da na ju­gopro­sto­ru. Iz ove či­nje­ni­ce ro­di­la se do­mi­nant­na ide­o­lo­ška na­cite­za da je ključ­no za na­ci­o­nal­ne in­de­pen­di­stič­ke po­li­ti­ke na­la­že­nje pra­ve mje­re srp­skog pri­su­stva u no­vim dr­ža­va­ma. Slo­ve­ni­ja je do svog ci­lja sti­gla naj­lak­še, jer su oni i u Ju­go­sla­vi­ji bi­li do­mi­nant­no et­nič­ki či­sti. Hr­vat­ska je svoj pro­blem ri­je­ši­la ra­tom uz po­moć stra­nih fak­to­ra, pa su ta­ko Sr­bi „za­o­kru­že­ni“ na pri­hva­tljiv broj. Bo­sna i Her­ce­go­vi­na je svoj „brat­ski“ čvor po­ku­ša­la raz­ri­je­ši­ti, ta­ko­đe, ra­tom, ali upr­kos ve­li­kim žr­tva­ma ni­je mo­gla na­met­nu­ti for­mu­lu ve­ćin­skog na­ro­da ko­ji bi bio glav­ni su­ve­ren na ci­je­loj te­ri­to­ri­ji. (Sr­bi­ma je Ali­ja Izet­be­go­vić sta­vio do zna­nja da ne mo­gu bi­ti „dva­put su­ve­re­ni“). Pre­di­men­zi­o­ni­ra­nost srp­skog Pro­kru­sta pro­vje­ra­va se i u Cr­noj Go­ri, ali mje­ra mu ni­je utvr­đe­na. Re­fe­ren­du­mom je na­đe­na mje­ra dr­žav­nih od­no­sa, ali od­nos sa srp­skom et­no-za­jed­ni­com, broj­no ve­li­kom da bi se sta­vi­la u sta­tus ma­nji­ne još ni­je „har­mo­ni­zo­van“. U sre­di­štu te za­jed­ni­ce je sto­žer Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve što po­li­tič­kim „et­no-kar­to­gra­fi­ma“ ote­ža­va po­sao. Či­nje­ni­ce go­vo­re da je od­nos iz­me­đu Sr­ba u Cr­noj Go­ri i Cr­no­go­ra­ca do­sta flu­i­dan: kao dva pje­šča­na bri­je­ga sa ko­jih vje­tro­vi pre­mje­šta­ju pi­je­sak s jed­ne na dru­gu stra­nu. Ni­šta neo­bič­no, du­ga isto­ri­ja tu je stva­ra­la jed­no et­no-bi­će ko­je se sa­mo na mo­men­te di­fe­ren­ci­ra­lo na idej­no-po­li­tič­kom ni­vou: po­sli­je stva­ra­nja Kra­lje­vi­ne SHS i na­kon ras­pa­da SFRJ. Obje za­jed­ni­ce i da­nas mu­ku mu­če da ar­ti­ku­li­šu svo­je po­seb­no­sti, jer uza­jam­no ospo­ra­va­ju iden­ti­te­te. Čak i po­dje­la pra­vo­slav­nih vjer­ni­ka na dvi­je cr­kve ni­je po­mo­gla. Uisti­nu, je­di­no je ja­sna po­li­tič­ko-ide­o­lo­ška lje­stvi­ca vri­jed­no­sti ko­je sto­je iz­me­đu njih. Za kre­ta­nje na­pri­jed neo­p­hod­no je da ova lje­stvi­ca ne bu­de ma­tri­ca za kre­i­ra­nje do­mi­nant­ne na­ci­je po ugle­du na dru­ge.
Pro­blem ni­je ner­je­šiv. Ne ži­ve u Cr­noj Go­ri za­va­đe­ni i za­kr­vlje­ni, već se „re­al­na po­li­ti­ka“, ko­ja ko­pi­ra stra­te­ške od­no­se ve­li­kih i ja­čih, uba­cu­je u osje­tlji­ve du­bi­ne sa­mog ži­vo­ta gra­đa­na pa va­ri­ra i ono što mo­ra bi­ti sta­bil­no i har­mo­nič­no. Za sva­ke iz­bo­re i da­lje se pod­gri­ja­va re­fe­ren­dum­ska „će­ra­ni­ja“, i da­lje se po­zi­va na zbi­ja­nje re­do­va su­ve­re­ni­stič­kog blo­ka („dr­ža­va je u opa­sno­sti“!), i da­lje se me­đu­na­ci­o­nal­ni od­no­si i mul­ti­kul­tu­ral­nost va­lo­ri­zu­ju kroz po­li­tič­ke bi­lan­se. U ostva­re­nju ko­lek­tiv­nih et­nič­kih pra­va tre­ba da va­ži for­mu­la ustav­ne, a ne po­li­tič­ka ma­te­ma­ti­ka. U po­li­tič­koj dr­ža­vi gra­đan­ske de­mo­kra­ti­je sva­ki gra­đa­nin je jed­nak pred za­ko­nom bez ob­zi­ra na svo ša­re­ni­lo obi­ljež­ja što mu „ka­či“ na­ci­o­nal­ni, vjer­ski, kul­tur­ni ži­vot­ni pro­stor.